Pi­še: Nik Ga­šaj


U sa­vre­me­nim dr­ža­va­ma je gra­đan­stvo ključ­na uje­di­nju­ju­ća sna­ga, ali i na­ci­o­nal­nost ne sa­mo da ni­je ne­po­sto­je­ća ne­go je pri­su­tan u svim, čak i u raz­vi­je­nim de­mo­krat­skim dr­ža­va­ma. Ra­di se o ti­je­snoj po­ve­za­no­sti iz­me­đu gra­đan­ske i na­ci­o­nal­ne struk­tu­re dru­štva.
Sto­ga se uki­da­njem et­no­kul­tur­nog ele­men­ta iz kon­cep­ta dr­ža­ve, stva­ra ilu­zi­ja o či­stoj gra­đan­skoj dr­ža­vi. Bri­sa­njem ne­kog fe­no­me­na iz vi­do­kru­ga te­o­ri­je, prav­ne nor­me i po­li­ti­ke ne zna­či da ga ne­ma ili da je ne­stao iz stvar­no­sti i ži­vo­ta. Jer, ba­šti­nik po­i­sto­ve­će­nja na­ci­je i dr­ža­ve naj­če­šće je ve­ćin­ska na­ci­ja, što mo­že re­zul­ti­ra­ti na­ci­o­nal­nim uni­ta­ri­zmom s gra­đan­skim pred­zna­kom.
U Fran­cu­skoj na pri­mjer, for­mal­no ne po­sto­ji raz­li­ka iz­me­đu „ve­ći­ne“ i „ma­nji­ne“, ali po ko­ju ci­je­nu? Ma­nji­ne su iz­lo­že­ne „de­mo­krat­skom“ pro­ce­su asi­mi­la­ci­je u ve­ćin­sku na­ci­ju, ko­ja se da bi im olak­ša­la taj gu­bi­tak „ve­li­ko­du­šno“ od­ri­če svog iden­ti­te­ta u ko­rist za­jed­nič­kog dr­ža­vljan­sko-gra­đan­skog iden­ti­te­ta. Stav je da su svi gra­đa­ni dr­ža­vlja­ni Fran­cu­ske, pa ne­ma po­tre­be za ko­di­fi­ko­va­njem po­seb­nih pra­va za ma­njin­ske na­ci­o­nal­no­sti. S ob­zi­rom na vi­še­mi­li­on­sko pri­su­stvo afrič­ke po­pu­la­ci­je u Fran­cu­skoj, do­i­sta bri­ga za „či­sto­tu“ gra­đan­ske dr­ža­ve od na­ci­o­nal­nog prin­ci­pa ni­je i de­mo­krat­ski na­pre­dak dru­štva. Na dru­goj stra­ni, re­al­nost je ta­kva, da će Fran­cuz za se­be re­ći da je gra­đa­nin Fran­cu­ske dr­ža­ve, ali kao fran­cuz, u na­ci­o­nal­nom smi­slu. Isto­vre­me­no, Al­ži­rac ko­ji ži­vi u Fran­cu­skoj, re­ći će za se­be da je fran­cu­ski dr­ža­vlja­nin, ali kao Al­ži­rac, ne kao Fran­cuz.
Iako Fran­cu­ska for­mal­no ne pri­zna­je ka­te­go­ri­ju na­ci­o­nal­ne ma­nji­ne, ipak, op­šte je po­zna­to da ona ima et­nič­ke pro­ble­me na svo­joj te­ri­to­ri­ji, što naj­bo­lje ilu­stru­je slu­čaj Kor­zi­ke. U okvi­ru fran­cu­skog pra­va na­pra­vljen je iz­u­ze­tak, od­no­sno pri­hva­će­no je da dio te­ri­to­ri­je i sta­nov­ni­štvo ko­je ta­mo ži­vi ima po­se­ban tret­man zbog svo­jih isto­rij­skih i ge­o­graf­skih je­zič­ko-kul­tur­nih ka­rak­te­ri­sti­ka, pa je 1991. zva­nič­no us­po­sta­vljen spe­ci­jal­ni sta­tus za Kor­zi­ku („te­ri­to­ri­jal­ni ko­lek­ti­vi­tet Kor­zi­ke“). Fran­cu­ski prav­ni po­re­dak na­sto­jao je da us­po­sta­vi svo­je­vr­snu rav­no­te­žu, tj. da ne pre­kr­ši prin­cip jed­na­ko­sti, ali i da pri­zna raz­li­či­to­sti omo­gu­ćiv­ši da Kor­zi­ka efi­ka­sno upra­vlja svo­jom te­ri­to­ri­jom.
Iz­jed­na­če­nje dr­ža­ve i na­ci­je u ne­kim is­toč­nim i ju­go­i­stoč­nim dru­štvi­ma, do­bi­ja smjer pre­ma do­mi­na­ci­ji ve­ćin­ske na­ci­je. Gra­đan­ski prin­cip je „za­to­mljen“, ci­vil­na i po­li­tič­ka pra­va uglav­nom su „ukras“si­ste­ma.
Li­be­ral­na de­mo­kra­ti­ja da­le­ko je od to­ga da je na­ci­o­nal­ne dr­ža­ve po­ti­snu­la u isto­ri­ju. Ako bi bi­lo tač­no da je gra­đan­ska dr­ža­va mo­gu­ća je­di­no kao post­na­ci­o­nal­na dr­ža­va, on­da u Evro­pi po tom kri­te­ri­ju­mu ne bi bi­lo gra­đan­skih dr­ža­va! Jer s ma­lim iz­u­ze­ci­ma sve su sa­vre­me­ne dr­ža­ve na­ci­o­nal­no slo­že­ne.
U sa­vre­me­nom svi­je­tu ne po­sto­je sa­mo na­ci­o­nal­ne ili sa­mo gra­đan­ske dr­ža­ve. Uglav­nom su sve one na­ci­o­nal­ne dr­ža­ve u po­li­tič­kom, ne u et­nič­kom smi­slu, ma­da s raz­li­či­tim ste­pe­nom raz­vi­je­no­sti gra­đan­skog dru­štva. Da­kle, ne po­sto­ji di­le­ma – gra­đan­ska ili na­ci­o­nal­na dr­ža­va. Stvar­na di­le­ma mo­že bi­ti sa­mo – de­mo­krat­ska ili ne­de­mo­krat­ska dr­ža­va.
Bu­duć­nost i sta­bil­na de­mo­kra­ti­ja mul­ti­na­ci­o­nal­ne dr­ža­ve ogle­da se o to­me, u ko­joj je dr­ža­vo­tvor­nost po­dje­lje­na na sve et­no­na­ci­o­nal­ne za­jed­ni­ce pod­jed­na­ko, u ko­joj ve­ćin­ska na­ci­ja od­no­sno broj­ča­no ve­ća na­ci­ja ne uži­va ni­ka­kav pri­vi­le­go­van sta­tus, osim mo­žda što dr­ža­va no­si nje­no ime. Ali i u toj si­tu­a­ci­ji, po­što broj­nost sa­ma po se­bi in­kli­ni­ra ka ne­kim pri­vi­le­gi­ja­ma, osta­je neo­p­hod­nost za­kon­ske za­šti­te in­di­vi­du­al­nih i ko­lek­tiv­nih ma­njin­skih pra­va.
U sva­kom slu­ča­ju, rje­še­nja, oso­bi­to na na­šim pro­sto­ri­ma ne mo­gu se tra­ži­ti ni na prin­ci­pu kla­sič­nog li­be­ra­li­zma “jed­na dr­ža­va – jed­na na­ci­ja“ ni­ti u uto­pi­ji post­na­ci­o­nal­nih mo­de­la ljud­ske za­jed­ni­ce. Pri­mje­na de­mo­krat­ske for­mu­le po ko­joj se na­ci­o­nal­na pri­pad­nost, po­put re­li­gi­je, tre­ti­ra kao pri­vat­na sfe­ra, ni­je isto­rij­ska da­tost, ne­go sa­mo, ka­ko bi re­kla Do­mi­nik Šna­per, ne­ka vr­sta „kre­a­tiv­ne uto­pi­je“. Bli­že je re­al­no­sti, kon­cept de­mo­krat­ske dr­ža­ve ko­ja je u isto vri­je­me i za­jed­ni­ca gra­đa­na i za­jed­ni­ca na­ci­o­nal­nih ko­lek­ti­vi­te­ta, kao ne­ki ob­lik isto­rij­ske rav­no­te­že gra­đan­skog i na­ci­o­nal­nog prin­ci­pa.
Dru­štvo mo­že bi­ti li­be­ral­no i pra­ved­no, ako po­štu­je ra­zno­li­ko­sti. Pra­vi test de­mo­kra­ti­je ne ogle­da se sa­mo u od­no­su pre­ma po­je­din­cu već i pre­ma na­ci­o­nal­nim ma­nji­na­ma. Sto­ga, u mul­ti­na­ci­o­nal­nim dr­ža­va­ma uvi­jek je ak­tu­e­lan pro­blem u od­no­su ve­ći­ne i ma­nji­ne. Već je To­kvil, uka­zao da ve­ćin­ski prin­cip de­mo­kra­ti­je po­ti­sku­je ma­njin­ska pra­va i za­ko­ni­to pro­iz­vo­di „ti­ra­ni­ju ve­ći­ne“. Karl Po­per, osla­nja­ju­ći se na sta­ro­grč­ka i ne­ka no­vi­ja is­ku­stva kon­sta­tu­je da ni­je prin­cip de­mo­kra­ti­je u to­me da je ve­ći­na uvijek u pra­vu. Ve­ći­na mo­že da pra­vi ve­li­ke gre­ške. Ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti da je Hi­tle­rov do­la­zak na vlast bio le­gi­ti­man i da su nje­go­va dik­ta­tor­ska ovla­šće­nja bi­la odo­bre­na par­la­men­tar­nom ve­ći­nom. U Austri­ji, pre­ko 90 odsto bi­ra­ča da­lo je u od­lu­ču­ju­ćem tre­nut­ku, po­dr­šku Hi­tle­ru. Pre­ma to­me, za­klju­ču­je Po­per, prin­cip le­gi­ti­mi­te­ta ni­je do­vo­ljan.
S tim u ve­zi je i ključ­no pi­ta­nje ka­ko za­do­vo­lji­ti de­mo­kra­ti­ju a da se iz­bjeg­ne ma­jo­ri­za­ci­ja ve­ći­ne nad ma­nji­nom po­seb­no u vi­še­na­ci­o­nal­nim za­jed­ni­ca­ma? Jer, ako se ve­ćin­ski prin­cip od­lu­či­va­nja, bez ika­kvih ogra­ni­če­nja pri­me­nju­je u ta­kvim sre­di­na­ma, on mo­že pro­iz­vo­di­ti ne­de­mo­krat­ske po­sle­di­ce. Mo­že, na­i­me, slu­ži­ti kao sred­stvo ve­ćin­skoj na­ci­ji da svo­je us­ko­na­ci­o­nal­ne in­te­re­se na­me­će kao op­šte in­te­re­se dr­ža­ve. Ta­ko da u he­te­ro­ge­noj sre­di­ni prin­cip ve­ći­ne od sred­stva de­mo­krat­ske vla­da­vi­ne pre­tva­ra se u in­stru­ment re­ak­ci­o­nar­ne, he­ge­mo­ni­stič­ke i na­sil­nič­ke vla­da­vi­ne.
(Autor je po­li­ti­ko­log)